Заблуда

Не замерам ти…
Ниси ти сломила ништа што већ није било сломљено;
па, састављено и залепљено,
оспособљено да полети довољно високо
да може да доживи још један пад
и тресак од тло,
праћен оним језивим звуком ломњаве крила.
Пад поред отвореног гроба;
суза која као презрена жена милује земљу
у жељи да искука још једну шансу,
док јој иза леђа негде својим путем измиче вољено небо.

Не замерам ти…
Рећи ћу ти још и хвала.
Хвала за све илузије и заблуде,
за непреспаване ноћи,
и трагом зоре, кришом,
у неком кутку између пркоса и нагона дочекана јутра.

Једном када све прође,
само ћемо заблуде и памтити.
На њих ћемо се врећати;
Само ће оне нама деловати мило и драго,
јер су само заблуде подстакнуте вером да је нешто могће,
и да вреди.

Ко се за веру венча, од заблуде се разведе,
и чим дође себи, ако имало срца има
са новом вером пред олтар оде.
То је једини доказ да си жив,
и да си човек.

А ти? Где год да си, буди добро…
Ходај дуго;
ходај неуспела револуцију давно заборављених снова.
Мајко нерођене среће!
Мајко празне утробе
и пуног кофера
разних летова и падова
нада и разочарања,
чипкастог доњег веша
и свих оних плишаних меда отргнутих од детињства
и угураних у свет одраслих и свирепих људи.
Ходај дуго;
сакриј очи иза тамних наочара и не мисли на мене.

Ја једно знам…
Тог дана када сам се освестио после пада
и уздигао над локвом сопствене крви,
придржавајући се за сломљена крила;
први снагу у себи искористио сам да се гласно смејем.
Смејао сам се као луд;
смејао и захваљивао Богу на паду…
Рекао сам: Боже хвала ти! Пао сам!
То значи да сам летео.
Осећај, необјашњив људима који гмижу.