Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Заблуда

Не замерам ти…
Ниси ти сломила ништа што већ није било сломљено;
па, састављено и залепљено,
оспособљено да полети довољно високо
да може да доживи још један пад
и тресак од тло,
праћен оним језивим звуком ломњаве крила.
Пад поред отвореног гроба;
суза која као презрена жена милује земљу
у жељи да искука још једну шансу,
док јој иза леђа негде својим путем измиче вољено небо.

Не замерам ти…
Рећи ћу ти још и хвала.
Хвала за све илузије и заблуде,
за непреспаване ноћи,
и трагом зоре, кришом,
у неком кутку између пркоса и нагона дочекана јутра.

Једном када све прође,
само ћемо заблуде и памтити.
На њих ћемо се врећати;
Само ће оне нама деловати мило и драго,
јер су само заблуде подстакнуте вером да је нешто могће,
и да вреди.

Ко се за веру венча, од заблуде се разведе,
и чим дође себи, ако имало срца има
са новом вером пред олтар оде.
То је једини доказ да си жив,
и да си човек.

А ти? Где год да си, буди добро…
Ходај дуго;
ходај неуспела револуцију давно заборављених снова.
Мајко нерођене среће!
Мајко празне утробе
и пуног кофера
разних летова и падова
нада и разочарања,
чипкастог доњег веша
и свих оних плишаних меда отргнутих од детињства
и угураних у свет одраслих и свирепих људи.
Ходај дуго;
сакриј очи иза тамних наочара и не мисли на мене.

Ја једно знам…
Тог дана када сам се освестио после пада
и уздигао над локвом сопствене крви,
придржавајући се за сломљена крила;
први снагу у себи искористио сам да се гласно смејем.
Смејао сам се као луд;
смејао и захваљивао Богу на паду…
Рекао сам: Боже хвала ти! Пао сам!
То значи да сам летео.
Осећај, необјашњив људима који гмижу.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: