Vrisak koji traje

Iz njegova oka poleteše prezir, pregršt ružnih reči, iz besa i srama.

Niz njena se leđa, mlečno bela bluza,
Natopila znojem krivice i pada.

Opori se miris kiseloga vina, širio duž sobe kroz prozore dalje, pomešan sa lipom i svetlima grada, slutio je nemir, lažne osećaje.

Ona beše smela, iskrena i tiha, još se kristal nije sa drugim dodirnuo.
Ona beše svoja, ona nije htela, požare u duši, vrisak koji traje.

Dvoje kad se sretnu, to si prvo reči, nevine i snene, šaptanja do zore. Ne vide ni tuge ni groblja u duši, sjaj zaseni čemer, lepšu sliku daje.

A kada se zavole i postanu jedno, prazno srce tada drugo mračno vidi, na venama žilet koji stalno preti, sudbine kuša i sebi se sveti.

U nekome trenu, sve žudi da pukne. U grlu su munje neizgovorenih reči. Rane su po telu, pustinje u duši, već svega je puno, a ništa ne leči.

Iz njenog je oka izronio brod. Uništenih jedra i izgubljene sebe. Kroz bezbroj oluja, uz njegove pretnje, podigla je čašu uvis, kao da opet sebe gazi i njemu daje.

Opori se miris kiseloga vina, širio iz čaše, klizeći niz lice, do košulje plave, vrištao je bedno, kao krv da se svuda sliva, kada mu je rekla: “Ne volim te više i ne želim sa tobom dalje!”