Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

ВОЗ

Дуга пруга у непознато води,
А ја сам само воз,
Који безазлено покушава
Да побегне од својих шина.
И брже од времена јурим
У заглављу зеленила и плаветнила
И других боја,
Што постају вихор пред мојим очима.
И кад-кад се насмејем,
И кад-кад заплачем.
И у мени празна су места
Пред којим клецам
И тражим путнике,
Макар са маскама,
Офарбаним коферима и
Са пар ситница,
Што човека чине.
Али нема њих,
Само прашина
Која магли ми прозоре ка свету.
И само дим који за собом остављам
Другима да смета,
И недужно биће да решим собом
И да раширим своју трубу
Да бруји далеко негде,
У недођији некој.
Да у својој рђи уживам сама
И заувек похлепно да вапим
За фантазијама и сновима.
И да летим поврх блата,
Што пршти ми по прозорима.
Точкови шкрипе.
Жар им мекша табане
И лепи их за дно,
Док иду пругом
Која у непознато води.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: