Аутор ове песме је Милко Здравковић из Сурдулице.
Власина, то је висина,
Рукује се са небом,
Живи са снегом, језером и брезом.
Власином ветар Власинку игра к’о чигра.
Ледену завесу језеру шије, ливаде брије, пртине са белином стапа,
А булдожер, једна огромна квака, путевима отвара врата.
Зором, кад чигри утрне песма,
Низ борове оазе потеку стазе,
Зечеви, лисице, коло загазе,
Између бреза Власинку своју у животном боју.
Јутро сунце обеси над ледом.
Чемерник горди са брадом седом,
Обрвом једном чигру пробуди,
Напуни груди, опет полуди, па испочетка, зими до краја,
Расрди сунце тек усред маја.
Лети косачи ливаде косе.
Девојке босе им обеде носе,
Па тако босе расплету косе,
Замрсе траву, борове оазе,
Језеру босе у недра загазе,
Задрхти вода, потече песма,
Младост и песма, а песма к’о чесма.
Пастрмка Власинку над водом вије,
У лету део неба краде,
Трепери, бљесне, над водом у ништа стаде,
Па опет бућне, и ничег нема,
Огледало језера између обала дрема.
Чигрица мала боровима везе,
Пробуди гранчице беле брезе,
Власином десетине борових чета,
Са брезама шапућу до краја лета.
Власина, то је висина,
Рукује се са небом,
Живи са снегом, језером и брезом.
