Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Више нису потребне речи

Време страдања страхове брише.
Окренеш се: кад тамо ветар с нечијом крвљу плеше.
И он, попут многих, беше судбине бледе,
Јер други желеше да прича тише.

Песник он је био који стихове своје
Круниса ореолом милине.
Тад и они неми чуше глас устрептале тишине,
Где на вихору снове он гради што 27 лета броје.

Но, његов живот беше горак,
А молио је за мало утехе клете.
Помисли најзад: „Нађох је!“
Ал му очи беху слепе
И он нерадо пољуби мрак.

А тај кукавичји цвет на ком се млада
Прилика песникова нашла,
Није ништа друго до приказ јада,
Онда када душа испусти крик пун живота,
А разум због вапаја мисли страда.

Он је знао за шта се бори:
за слободу ума и прејаку реч.
Ми смо наставак његовог дела,
А има нас свега мало, онолико колико
Прекрива бесконачност небеског вела.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: