Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Виолиниста

У оку му је плакала месечина
промрзле птице слетеле на жице
на лицу му зјапио осмех дубок као пећина
а под брадом грубом, чекињавом,
јецала виолина

И тишина, као плашт,
на хладном плочнику,
без пролазника,
без светиљки,
извирала из пукотина,
из залеђених олука
и замрачених прозора,
са кровова, из дубина
подземних станица
и шахти које се пуше,
у магли тишине над промрзлим птицама
само је јецала виолина

Укочени поцрнели чворновати прсти
миловали су жице
и месечина је из очију плакала низ његово лице,
згужвано, са осмехом од крезубих уста,
свирао је лако, као кад дише,
и он је плакао, и свирао још тише,
као да су
промрзле птице
промрзлим крилима миловале жице.

Није марио за празне плочнике
ни тишину, ни лед у олуцима,
свирао је њој, да га чује,
да плеше босонога и да се смеје,
кад се она смеје узмиче тишина,
да плеше, и да га милује,
свирао је само њој, неуморно,
само она да га чује.

Волео је још кад је просила
крај излога, прљавог лица
избразданог траговима суза,
вашљиве косе црних ноктију,
док још није била раскошна и бујна
и плесала босонога
ширећи мирис пролећа и пољских трава
по хладним плочницима,
заустављајући погледе и дах на слаповима косе
машући црвеном марамом
пролазницима и промрзлим птицама,
заиграна, задихана од љубави
и живота.

Волео је и кад је нестала
када се угасио њен смех
и сунце у црнима очима,
и кад је ветар донео црвену мараму
на стари климави плот.

Кад умрем, хоћу да постанем птица,
да летим изнад облака
изнад траве и месеца,
да летим и да носим црвену мараму
и да машем њоме пролазницима
и другим промрзлим птицама
певао је безгласно кроз осмех
крезубих уста.

„Свирај, Циганине!“
викали су пролазници
„Свирај!“
грактале су промрзле птице
„Свирај, куме!“
смејали се пијани младићи,
осветлеле су га светиљке,
свирао је лепше и гласније,
одјекнуло је низ залеђене олуке
засветлели су прозори,
„Свирај! Свирај!“
музика се разлегла хладним плочницима
и свирао је, остала је само једна жица,
још се чула музика
у зору, кад су га пронашли
улични чистачи
на лицу му је зјапио осмех као пећина
из прстију капала крв са јагодица,
из очију се цедила месечина,
под чекињавом брадом
јецала виолина
и више није било промрзлих птица,
само једна, узлетела, са црвеном марамом,
високо, изнад кровова, изнад облака, изнад пробуђених хладних суморних улица.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: