Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Vino kao lek

Da li se ljubav leči u vinu
I zašto nama vino je lek?
Kad mogli smo sada uživati u njemu
I tako da bude zauvek.

Hteli smo od života čari druge
I boje nam nisu bile dovoljne
Ni ovog vina, ni ove duge.
Ti stavio ruke u džepove tvoje
Hteo si druge, htela sam druge,
Svako je našao puteve svoje.

Kuću od snova gradio ti si
Sa mnogo ljubavi u kući toj
Htela sam samo sa tobom da ostarim
I zajedno sa tobom boravim u njoj.

Još čujem smeh, zveckanje čaša
Kuvanog vina miris se širi oko nas
Podižes čašu; „Za nas“ kažeš
I sad u magli čujem tvoj glas.
To je omča koju ja nosim
Bežim od sebe i tražim spas.

Ushičena tada ne videh ništa,
Šta đavo daje, nosi i krije
S’ đavolom tada kule gradih
Kod njega slatko se vino pije.
Zato zbog njega skupo ja platih
I sada zbog njega dobro mi nije.

Glumimo, tako je lakse mnogo
I vino tako se bolje pije.
Glumci ostvareni, a život kratak
Mnogo se toga iza nas krije.
Gazino cveće koje smo posuli
I ni za šta više nam žao nije.

Ti najskuplja vina sada piješ
I najskuplji život sagradio ti si,
A ja i dalje sebično se tešim
Da u svemu tome ti srećan nisi.
Pamtim i dalje zakletve tvoje,
Kažu „karmu“ da nosiš
I ne uživaš u svemu
Jer mene život otrgo’ davno
Ja se i dalje ne snalazim u njemu.

Kako si mogao samo mi kaži
Da piješ vino, a pričas laži?!
Podižeš čašu za ime Boga
Rukom desnom kojom se krstiš
I na koju treba prsten da staviš
Srušiš sve sveto sto smo imali
I tako mi hladno samo to javiš.

Sa usana tvojih mnogo je laži
Poteklo mnogo više od vina
Kako bez tebe samo mi kaži?!
Ja ću se truditi da budem fina
I neću psovati i neću kriti
Kako je sada u ovoj stvarnosti
A kako je stvarno moglo biti.

Jedna je kap ostala samo
Da podseti koliko se dobro znamo.
Kako smo čvrsti, stameni, jaki.
Da seća tebe, da seća mene
Da smo ništavni, jadni i laki.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: