Dani su prašnjavi.
Ispod piramida moje srce pulsira
I vibrira,
U ritmu koji nikad nećeš moći
Da razumeš.
Jasna sam poput gusenica i leptira,
Uhvati me u krilu svilenih vila.
U poslednjem kutu srebrnog lavirinta
Zakopaću sve mape i uzaludne tajne,
Sunce me pod kosom sakriva.
Ponoć se uselila u jutro,
Surova i siva,
Noć je obukla pantalone prevelike,
Izgubila se u kosi tvog izvora,
Sakrila se na tvome licu,
U molitvi tvog imena.
Pronadji moje oči u suncokretu
Svoje bistrine,
Tuga se udavila u galami,
Okliznula o njene strmine.
Pronadji me i iskopaj moje usne
U pustinji zrelih trešanja
Svojih tajni,
Pronadji me u pećinama,
U pričama, u prašnjavim knjigama,
Iza neostvarenih bajki.
Veziri moje samoće klanjaju se
Kraljicama svojih senki,
Pridji još danas dok
Grleni je grom još uvek daleki,
Hajde još danas
Sidji do reke
Da gledamo Sunce.
Noć je gusta i uselila se
I u najdublje šume.
Ja ne umem da govorim o onima
Kojih odavno nema,
Stopala su mi krvava,
Nedra tanana i snena,
Reka me je izvajala,
Duša mi je kristalna,
Koža čista i bela,
Ja ne umem da govorim o ljubavi,
Ja sam boginja iz pepela
Uzavrela, smela.
Ja imam krila od gustog granja,
Obećanja izlomljenih snova,
Ja letim na oblacima
Iznad izmišljenih svetova.
Ja možda postojim,
Sanjam reku koja teče uzbrdo
I na ledjima nosi novi dan,
Jedna Zvezda mi pada u krilo,
Kopljem probada ranu i tvoj odlazak ran.
Dodji još danas da mi poljubiš samoću,
Da mi porušene kuće celivaš prag,
Dodji još danas da govoriš tiho,
Da šapućeš da si nepovratno izgubljen
I sam.
Dodji još danas dok noć je bleda,
I lice joj kaplje po pločniku,
Koji iz crne utrobe radja dan,
Dodji još danas da prepričaš
Davno usnuli, narandžasti san.
Ja govorim jezike kosmosa
I razumem znakove Mesečevih sinova,
U mojim ušima svira hiljadu harfi,
Milion neodredjenih ritmova.
Tvoja ruka mi je zaglavljena u kosi,
U grlu tvoj pogled oštar,
Nem,
Ne zovi me imenom
Koje nemam
Pretvoriću se
U kamen.
Принц поезије
