Velika letnja noć

Velika letnja noć, ravnica van gradova.

Kiša tišine rominja u visinama
Mlečni put se kreće kao fatamorgana.

I prvi put, priroda me ugrožava.
U tihu spiralu neosetnih kretanja
uvučena ozarenjem rotiram se i ja
bìlo Života bubnja strujom vazduha
sama naspram kosmosa treperim kao hologram.

Nema odgovora, s ove tačke postojanja
mi smo u dubokom plavom središtu umiranja.
Sve nam je oduvek oduzeto i skriveno,
predaja nakon dugog lutanja
jedino je što nam apsolutno pripada.

Čujemo li se? Vidiš li me na mapi beskraja,
blistava, blaga, svetlosti mog traganja?
Hoćeš li biti nema i kad pređem u tvoj zagrljaj,
pitam se, dok me roj svitaca nadjačava…