Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Večiti mrak

razmišljam
dok sedim na grobu nepoznatog čoveka
smrad se širi iz ustajale vode
pitaj boga kad promenjene
jer cveća je ponestalo
zadušnice behu odavno
razmišljam
kako je tužno
kada je i kamen koji te prekriva sam
a sva nadanja
sve (ne)ostvarene želje
svi (ne)dosanjani snovi
sve (ne)uzvraćene ljubavi
sve pod istim kamenom
raspadnuti leš
grebe noktima
i nečujno vrišti
odozdo
da ga ne zaboravim
kaže ne odlazi
pravi mi društvo još malo
kaže da me nepoznatu
poznaje celog života
i ovog i onog njegovog
kaže da mu pripalim pljugu
polako zaboravlja taj osećaj blaženstva
slagah da sam prestala da pušim
a i nije mi poverovao
ali baš me zabole
pitam jedu li ga crvi
dok tako tromo obitava
u svojoj vili
pitam ko te je poslednji obišao
bar onako u prolazu
između odlaska u trgovinu
i zgotovljenja ručka
pitam prija li mu život
u večitom mraku
jer nijednog traga
dogorelih sveća nema
pitam
a sve odgovore
odavno već znam
samo sam ustala
da protegnem kosti…

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: