У сновима те скривам
И тугу разбијам на твоје нежно крило
Тонем у језера очију твојих
Косом дугом, срце покривам
Да се не би заледило
Од ветра, који хуји
Кроз моје груди
Мелодијом смрти
Проткан сећањем, к’о поцепаном сликом
У делиће прашине
Али не марим, што нестајем тихо
Кад жеља моја, на твом длану дрхти
У ритму треперења твоје хаљине
И стојим, непомичан, на олуји
Прикован за стуб
Љубави твоје
Узалуд ме отима, живот овај
Несносан и груб
Кад у пољубцу твом
Утихну беснила и параноје
И украдем дах
У сутону умирућег дана
У твом крилу
Нестају сви трагови
Лутања душе моје
У магновењу и бунилу
Куд’ је ходала, бесмислом отрована
