Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Успаванка за дјечака

Не сјећам ти се имена.
Треба ми пуна шака секунди
Да претпоставим,
И једна вјечност само за мене
Да опростим,
Да заборавим.

Не сјећам се датума.
Бројеви личе један на други,
Пред мојим очима
Изводе плесне тачке:
Kостими исти,
Покрети исти,
А немам орјентацију
За простор и вријеме.

Сјећам се
Сјећања несагорејелих,
Сјећам близине
У моменту одласка,
И плафона док се спушта
Да би ми олакшао дан
И потпуно угушио
Памћење.

Жена у бијелом
Назвала те је Мудрошћу.
Мени се то није допало:
Прије си свјетлост,
Прије осмијех,
Моја вољена играчка
И моје дубоко
Ћутање.

Понекад покушам
Да ти нацртам лик:
Ломим се између мојих и његових усана,
Брисање траје дуже,
Брисање у мени изгара.

Остала је јасна само црвена,
Она ме изнова и изнова
Убија,
Kад затворим очи,
Нема гдје је не чујем:
Тутњи ми ушима,
Пумпа крвотоком,
Разлива се низ плочице,
Мјеша са горким укусом чоколаде,
Између непца и језика
Постаје тајна
Што ми попут кости
У грлу запиње.

Желим да те вриснем,
Хоћу да те упозна свијет,
Да те на бијеле груди привијем,
Очи да ти пољубим,
Kосу исплетем.
Једино моје,
Је ли ти хладно?

Не сјећам се боли
Згрчене међу зубима,
Ни твога јастука уз моје узглавље.
Све сам то, рано моја
Измислила.

Стварна је само самоћа
И лакоћа твог одласка,
Стварно је оних двјеста двадесет и шест уздисаја
И прогутан дах,
Прогутан стид,
Земља сажвакана
И маглени прекривач.

Спавај.
У моје лијево око ћу те ушушкати,
Направићу постељу
Од свијета који гледам,
Теби, изнад узглавља
Сунце ћу запамтити,
Просућу мјесечину,
Угријати вјетар,
У моје несјећање
Kатлеје ћу уплести.

Kад изнад куће трепери шум,
А шуминке поноћне вилене –
То ти мени успаванку ткаш,
А ја не могу
Да је ухватим.

Теодора Ковач

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: