Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Uspavanka jednog jutra

I drvo je reklo: nemoj Jutro moje belo, Branko Miljković

Vasiona je dobila novo sazvežđe, još jedno ime, Bojan Pejaković

mastadonske bedeme opšiću tvojim očima
u ovoj pomrčini da izniknem sam
i u tvome grlu jedan cvet uspavljuje moje usne i oči
plesnive boje mraka igraju po mome licu
pod grlom džinovski cvet tvoje vasione traži moj dan
tvoja vatra u pepelu zapoveda nežnošću i nesrećom
tvoja vatra
i ti si prstima opipao reči postojati i biti
pod grlom jagnjeta moje ruke samlevene u sneg
bele površinu puta ostavljajući dane u kutku smrti
u bescenje rasprodate rečenice plove po istoj vodi
jalovih bara koje nađoh na putu
i ništa se ne rađa.
u zagledanom oku deteta
odmazda beline
rukama daleko od smrti
slavoluci koračaju u butinama kurtizana
ljubičasti tragovi mesa i života
žile kao pijavice drže se i pokreću još jedan dan

od gomile obolelih prepodobnih dželata
koji poklanjaju dugovečne cvetove keramičkih šolja
još jedno čudo
ostala je pesma bezimena zaboravljena
i bes stomaka oglodanih kostiju
u blatu se mogu sakriti ova slova

jalovi besmisao presađen u slepe ulice
daleko od nerođenih podrhtava pod mojim nogama
i više niko ne nosi ovaj svet na plećima
na pustim poljima mačke pasu travu
a ja tražim samo kap mleka i plamen vatre iskoni
pod čiju glavu staviti nevinost onih
što su izginuli ko vrapci u gradovima
pregaženi u rukama ledenog jutra
i ko budi opaku ljubavnicu da nas sve pretvori u svinje

gušeći se brojanicama reči prizivam vodu
koja zastire obale
i pevaju vekovi u drveću i strah nagriza oči jednom detetu
i tu je smrt ta reč koja se graniči s nebom
niz besmislene urvine kotrljaju se najlepše reči
kao najlepše glave vekova
ja sam odbegao kao lednici na sever
i godi mi kad se kiša zaledi ispod mojih nogu
dok idem po mleko i vatru iskoni
koje na mom jeziku zgreju telo

probuđen zasadiću sunce u dan mog rođenja
jezik kao snajper odoleva ovom mraku
i pogodiće glavu otužnog narečja
Bog je sakrio tela bezimenih ko najlepše reči
arheolozi pohlepni neće ih naći

i sve je očarano tamnicom našeg rođenja
u brašnu pepela vatra i ništavilo
i ti skidaš velove zore kao kulise
i predstava je zanesena u tami kušanja
i svetlost nalazi noć sakrivenu u koleveci
idemo ka putu kuda se mrtvi mole
među cvećem leptiri nose nešto od težine ovog sveta
zagledani u plamen sveće
koja se u mojim šakama dodatno topi
i tvoje šake tumaraju po tami belog jutra
tražeći tvoj nestanak
tražeći tvoju smrt
I drvo je ćutalo
ostala je smrt
ostala je tišina
i neprobojna pesma leptira
cveta
smrti
i vatre

B.Karlovac, 2012.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: