Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Упркос смрти

Упркос крви рањени песник пева о јутру
Које свануло није, у ноћи која може бити
Слутња о самоћи, чије назнаке крије.

У бескрај сновиђења и варљивих слика
Сном својим ходи, далеко од терета илузија,
Ка сунцу и води.

Далеко од свести што смрт мишљу роди,
Пределом вечности корача, гробница камена
Не може светлост очију да надјача

У инат тами и земљи што чека,
У инат неоспоривом усуду човека,
И обећаној земљи са супротне стране

Клања се звезди што сија из далека
И мирису цвета крај ноге, кад стане.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: