Uguši me senki smog
oko tela i unutra
kosti mi krcka i jede
zakržljalu mladu jetru
svakog jutra,
ulazi mi kroz uretru
kroz nozdrve i otvore
ne daju da dišem
senke koje govore
i pripadaju najvišem
obliku iluzije
Gde idem, dragi Bože?
iskopanih očiju gledam
da izađem iz oronule kože
da se duša moja vije
pod užarenu ljubav raja
ili kod tamnih prinčeva sedam
što vladaju domom agonije?
vladaće, do beskraja
jer je večan smog duše
i prisutan gde god pogledam
nađu me, da me uguše
