Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Ukroćena

Pauk plete mrežu oko svoga plena…
Sunce za to vreme spava,
negde na kraju horizinta.
Noć polako guta sve tajne,
pa i onu jednu
da je tu kraj nje,
na jastuku spavao- on.

Ustajali vazduh,
poluprazna pakla cigareta,
polumračna soba
i žena.
U toj ženi je divljina,
čini se kao da je neukroćena
milionima godina.
On kao da je baterijskom lampom
svetlio u nju,
poput inspektora,
video je i ono što je mislila da niko neće.
I kako sad?

U noćima bez zvezda i meseca
znala je pored njega da zaspi,
da se oseti sigurnom.
Pokazao joj je da zvezde
koje samo oni vide
zaista postoje
na nekom tamo nebu,
dalekom,
onom koje ne vidi niko,
sem njih dvoje.
Pokazao joj je da sve pesme sveta
mogu da klize sa njegovih dlanova
po njenoj kosi,
njenom stomaku.
Sad kao čaša na stolu,
kao polomljena slika,
kao stara gitara pokraj zida
sedi i čeka.
Njega.

Zašto je baš on
dao slobodu,
dao ljubav koja ne traži
pravdanja, ni objašnjenja,
pretvarao je u ženu
toplu i nežnu pod njegovim prstima,
uvek gladnu njegovih dodira?

Zašto je baš on oblikovao njene želje
kao do gline,
želje namenjene samo njemu?

Tihi šapat večnosti čuo se u tišini
i znala je-
ukroćena je.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: