Реч бриткија од сабље под челом ти гори
док ватра и птица иду руку под руку
у сусрет мистичној, бесповратној зори
џелату ил’ својти, брату или вуку.
Чудним цветом вођен кроз ливаде од трња
док вртоглаво цури песак без милости…
Смрти, једина наша неизвесна извесности,
мемљива постељо за уморне кости!
Тушта и тма звезда платном плавобездна
осветљава њиву белу, неорану
Реч што иште главу, лађа коју не знаш –
капија за трон и вечну ти славу!
Слушамо олују кад не хтесмо песму,
у мраку вапимо за светлошћу свећа,
млад и елоквентан у речитом несну
живећеш док буде читајућег цвећа!
Odlicna pesma,svaka cast autoru
Bravo za dubinu rijecima oslikanu!
Bravo.