Ti, koji ne znaš
Ko će tvoje breme da nosi,
nade si svoje zbunio
i u noći s one strane meseca
Euridiku mrtvu budio.
Ja ne znam
da li se prava reč rodila
i šta se u dnu pesme krije,
ali znam da je cvet
u kome sve tvoje vatre gore
ostao u senci vešala
jedne februarske zore.
Ariljski anđeo još uvek bdi
nad ispražnjeni grobom,
a ti pred njim ćutiš
posle svega što si rekao,
otkad je svetlost
večno proleće
pomirila a tobom.
Da li te je prognao u vreme
onaj vetar što bludi,
ili si samo
iz jedne tišine
u drugu prešao,
ti, koji si budan krao
ono što su sanjali drugi?
Milanka Golubović
