У те воде пуне галаме

Мрак нам прија, светло мрачи
Наш нам живот у свитању
Понаизглед мало значи.

Током дана кад смо своји,
Кад нам сунце себе даје,
Тад се ипак живот воли
И ток мисли тада стаје.

Све је лепо, живот прија
Људска реч најмилија
Без нас самих, пуни слободе
Мисли пређашње у заборав ходе.

Док нам се шуња вечер тиха
И улична светла звоне
Као да се враћа дух стари
И мисли нас те поново гоне.

Мрак нам прија, светло мрачи
Воде живота у истом току
А ум нам вришти: „Сада! Скачи!”

У живот и у прилике нове
Ваљда нас сопство најбоље зна
И води нас некад чамцем,
Некад пусти саме
У те воде пуне галаме.