Пјесмо моја ненаписана
слово по слово ти кујем.
Као плетиља она стара
ноћ од јутра не разликујем.
Олово топим, сузом хладим
као вајар кип свој – од душе те правим.
Пјесмо моја, мој класу,
гледам те док будна сниш о
Радости теби причаћу прије олује да ми зриш.
Ако си прије мене рођена,
слугом да ме зовеш својом, ком је
Хера сад потребна, под залеђеном водом.
Ебановина ти постеља да ми те дан не види.
Пјесмо моја, спаваш ли?
Еџелу мој у њедрима скривен,
од себе те створих тихо.
Спавај ми ноћас непокривен у
Мору зрно је никло.
Принц поезије
