Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

U koroti

od grudi mi ostale samo bradavice
kao dva usamljena koplja
ispred vetrenjače voljenja
kao malene hridi
u moru koje je postalo mulj
iz mene su uvek izlazila čuda
a mleko je uvek curelo unutra
sad sam zgrušana sva
i ne menjam ništa
ništa
i taj unutrašnji pregib lakta namreškan kao zavesa
kao podnožje stabla
u potrazi za korenjem
to je za sad sve što imam
dodirujem ali ne diram
jer sam stara i mršava
vučica bez zuba
kažete nedostaje mi radost
oh
znate, pa to je…
zbilja kažem oh
pa nisam ja nasilna osoba, zar ne
ni srce nije nokat da ponovo izraste
i ono što volim nije ono što jesam
to je moj odnos prema svetu
mogla je to biti i psovka
a ja sam birala trave i oblike
zvuke i mirise
poverenje i ljubavne tečnosti
sve dok ih je bilo
sve dok sam mogla da ih zamislim
sad je i mašta presušila
sad je život pogrešan kontejner
koji i smrt čini ilegalnom
u svetu bez duše u kojem se osobe nazivaju telima
a tela, poput mog, postaju skoro providna
više ni od kog ne tražim ništa
nikog i ne poznajem
ni sebe ni sebe
kuću stavljam na doboš
muzika nepotrebnih predmeta
i zaglušujućih sećanja
no ipak to su samo stvari
govorim a onda
a onda
pročitam oglas da neko prodaje kozu
jednu kozu
oh
koza nije stvar
i koza me gleda sa slike
tri slike zapravo
i na svakoj je ista
kao što nedužnosti uvek liče
i suza mi pada u kačamak
kako neoprezno
ali nemam snage
da je ponovo učim dobrom vladanju
umorna sam
puštam stomak da drhti
i misao da jeca
jeca
ja sam od ožalošćenih koji nisu podigli spomenik
i samo me trnci na čas prođu
jer moje oči neće moći da sahrane
ostaće da gledaju
u svet kojeg nema

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: