U EONIMA

Рекао си да ти је потребно време, Сунце и цвет.
Без речи да проговоре усне оно што очи оћуташе;
Оћуташе касније и свет и светина.
Срцем да ми шапнеш, што би да задржиш али си одлучио,
пре него што сам могла да ти кажем да
из оловне баште црне су птице најавиле лет;

Рођењем за смрт предодређен;
У смрти поново рођен.
Несан да ти спије, онај кога није;
Мук је ноћни звук, лелек и јаук.

Рекла сам, да ми је потребно
сећање и птице које ће преко чарди
кренути да потраже земних дом
у пределима маглина и тамо,
на месту где отвара се небо,
а затвара пут, гнездо ће свити
к’о помен на стећку,
ласта из јата, изопштена.

Рођен, а за смрт предодређен,
У смрти препорођен остаје навек
несан да спије, онај кога није;
Да заустави хук, лелек и мук…

У пределима еона да нам стихујеш.
Снагом речи цвет из олова излијеш.

Није ти потребно време
да би отворио небо онима,
који би да се песницима зову.

Нису ми потребне успомене
да их сакупим у време
у којем је постојао једино човек.
Није ми потребно време у којем се
тај исти човек у смрти родио.

Онај који речју бије, сад у несну спије.
Сад му несан спије, што у смрти родио се није
да завара хијенама крви светле траг
и реквијемом за птице испрати
свој улазак у Хад.

Зорица Тијанић