stiskam prekidač nasuprot mog kreveta i gasim svetlo u sobi
vreme je da kao na kraju svakog dana, ponovo ostanemo samo tama i ja
sedi, tamo, raskomoti se
ne plašim te se više
zar nisi čula?
od danas sam prestala da se plašim
samo se ti smej, ne možeš mi više ništa
danas je bilo ključno
možda je kiša koja mi je kvasila lice spajajući guste trepavice sa teškim kapcima sprala strahove
a možda samo odrastam
stariji me sažaljevajući sa pronicljivim osmehom tapšu po ramenu,
nisi još ni svesna šta te čeka,kažu
ali od danas, tamo, sažaljevaću ja njih,
jer, od danas, ja se više ne plašim
života, ni smrti
tuge, očajanja, besa
ne plašim se loših ljudi, kišovitih dana i neuspelih veza
poslednjih stranica dobre knjige, glasne grmljavine ili mladalačke bezazlene brige
loših vesti koje će mi verovatno uništiti dan, nemira koji će mi oteti još jednu priliku za san
ne plašim se tudjih besmislenih očekivanja, podrugljivih komentara
novih stradanja, dok nisam prebolela još uvek ni stara
poniženja, panike, gubitka prijatelja, loše navike
ne plašim se osudjivačkih pogleda, ciničnih uvreda,
loših postupaka, razočaranja, rušenja kojekakvog ugleda
ne mogu mi ništa pohlepa, samoća, bol
fizičke povrede il psihički pad
nisam više besna što ne mogu sve i sad
ne plašim se novih problema, iskustava, ljudi
loših procena, bolesti, nečije čudne ćudi
zbunjenosti, tudje i lične greške,
što je put ka vrhu naporan i dug kada ideš peške
umora, ustaljene rutine, nesklada, dolaska tmine
zar nisi čula?
pa stigla sam sebi
ja se od danas ne plašim više
jer kad dodješ sebi, svaki strah vrišti sve tiše i tiše
nikog boljeg nema da te čuva, o tebi brine
da te mazi, pazi, zvezde s neba skine
zato se ne plašim više, tamo
što na kraju dana imam sebe samo
jer kad samog sebe imaš
svaki strah možeš po sebi da štimaš
Принц поезије
Idemoooo miskeuc