Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

U ATARU SNOVA

Već dugo te ćutim. Nisam se ni makla
tu sa one tačke što na zvezde gleda.
Još ti dušu ljubim, tu, gde sam je dotakla,
pod zvezdanim krovom, na pragu jednog leta.
Još odzvanjaju koraci po šljunku te noći
i prošušti vetar kroz krošnju našeg bora.
Teku mi suze k’o najlepše reči…
Tu gde spava noć i ne budi se zora.
Volim da te sanjam, da odlutam ti tiho.
Tu smo kao jedno, tišinom zagrljeni.
Da govorim da volim, kad ne čuje niko,
Oprostili ne bi, nit’ tebi, nit’ meni.
Na granici jave, u ataru snova,
I pod velom tajni, stvorih sebi raj.
Tu da ti odlutam, ispod našeg bora
kad god zafali mi tvoj topli zagrljaj.
Tu ljubavlju slikam, ljubav jedne žene.
I prkosim bolu, opet mladost živim.
I maštam i praštam i ne krivim vreme.
I ne krivim sebe, niti tebe krivim.
Tu sve senke prošlosti sagradiše dom.
Iza svojih vrata porodično žive.
I otvore kapiju sanjaru odbeglom,
uvek kad ga stvarnost i sadašnjost krive.
U ataru snova, još o tebi maštam
I pričam ti sve što tada nisam smela.
I ćutim te, volim te, i ponos ti praštam
I prkosno razdvajam dušu od tela.
Na licu ti vidim, odsanjan si, misliš…
Samo glumim dobro, vežbam svakog dana.
Al’ boriš se sa vremenom i još uvek živiš
Ti ljubavi prva, tajno prećutana.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: