“To“ perpetumobilno klupko svega i ničega…

Prijatelju, jesi li ikad volio nekog toliko snažno
da sav treptiš i jedva dišeš kad si sa tim nekim?
Sretnete se kao dve komete
koje su pale u istu rupu, isti ambis
i nijedno od vas dvoje nije svesno šta vas je snašlo.
Vrelo-ledeni osećaj kao paperjasto-bodljikava žica,
prigušena jeza ugašenih, napaćenih pogleda
koje dišete, gušite a onda delite
od prvog do poslednjeg trenutka..?
Prijatelju, jesi li ikad volio nekog toliko snažno
da dok pričate ćutanjem – dlanovi isprepleteni
šapuću umesto vas vašu tugu, vašu bol, nemoć
a znoj sa njih priziva novu nadu, veru, novu zoru
zakletvom o bosonogoj plaži i dočeku praskozorja na njoj
nakon pune mesečine i samo vas dvoje u pesku..?
Ne mogu ti reći šta je “to“ u stvari prijatelju.
Jer “to“ je kao zarđali bodež u našim grlima
koji nas oboje guši dok dišemo prošlost i sve njene repove
i dok se oboje borimo za makar još jedan (uz)dah
zapravo se zajedno pretvaramo u mesečinu i njen prah.
Tonemo tonama duboko u okean želja koji sanja(s)mo
dokle god nam sve “to“ pogrešno izgleda ispravno,
lebdi(s)mo nadrogirani samozavaravanjem,
da smo jedno drugom poslednja slamka spasa,
cevčica kojom udavljeni u smolu dišemo na škrge,
i da smo jedno drugom poslednji voz,
poslednji vagon i poslednji kupe u njemu…
“To“ je prijatelju – kao da udišemo memlu
(u)pijani istovremeno i od nove ljubavi i od stare mržnje
i volimo “to“ što sada patimo, i volimo to što se gušimo
i volimo “to“ što se oživljavamo novom smrću
koju zapravo sve vreme jedno drugom slutimo…
I dok sada sedimo zajedno na našem mestu,
na našoj klupi svega i ničega u ćošku “to“g kafea
razmišljamo o svim (našim) mestima na kojima smo bili
i pre svega o onima na koja nikada nećemo otići…
Jer, dok još jednom (poslednji put) pričamo ćutanjem
shvatamo da je naš život puka fantazija traženja,
traganja, ulaganja, predavanja, posustajanja,
posrtanja, padanja i novog ustajanja..!
Ali najviše, najviše (samo)zavaravanja…
Samozavavanja da možemo bolje i da smo mogli bolje,
da zaslužujemo bolje i da smo mogli bolje,
da smo trebali i samo da smo trebovali bolje…
A nismo! Jer da jesmo, ne bi ćutali u tom ćošku za tugu…
Zato smo se i razdvojili prijatelju
jer se uplašismo sreće na koju nismo navikli,
jer se uplašismo sebe u nama,
jer se uplašismo nas u nama,
jer ne poverovasmo više u veru
i u (ne)mogućnost da se izborimo za ono u šta verujemo,
šta želimo i pre svega šta ne želimo i nećemo (dozvoliti).
A dozvolili smo… I sebe porazili, unakazili.
I niko nam nije kriv za to do samih sebe..!
Dok istovremeno napuštamo samo naš ćošak,
meni preostaje da je ponovo crtam
bojama (ne)sačuvanih sećanja,
njoj samo da me gleda dok odlazim
i pamti kroz napuklo staklo svoje duše…
A onda da zajedno
idemo sve ponovo od početka.
Nova nada i još jedno beznađe,
nova vera i još jedno neverstvo –
i tako sve u krug
u “to“ perpetumobilno klupko svega i ničega..
…palim prijatelju poslednju cigaru
u svojoj sobi za neprebol,
neprebol ukresan u svaku ciglu duše…