Из шешира песника расте сутон.
Из облака свира црна труба, сови и лаву
прекида дневни сан и тигар из пећине риче
да поздрави месец са којим на траг ловине ступа.
Ох, ноћи моја, нема у теби места
за анђеоских крила пречисти сјај,
усуд је твој да огрћеш убицу,
и сваки видљив и невидљив очњак.
Низ кору дрвећа које с вечери злокобно постаје
слива се месечина и шума се у црни рај отвара
као пупољак отровног цвета,
као зечије груди под канџом риса.
Разним гробиштима покров је тмина.
У океану њеном сјаје се лобање – бисерја таме.
У планини њеној над трупцима срна
задушни плам вучјег ока сја.
Ал’ нема ту анђела белих
нити свеца каквог.
Само је песник њен искупљеник.
