Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Тмина, звер и песник

Из шешира песника расте сутон.
Из облака свира црна труба, сови и лаву
прекида дневни сан и тигар из пећине риче
да поздрави месец са којим на траг ловине ступа.

Ох, ноћи моја, нема у теби места
за анђеоских крила пречисти сјај,
усуд је твој да огрћеш убицу,
и сваки видљив и невидљив очњак.

Низ кору дрвећа које с вечери злокобно постаје
слива се месечина и шума се у црни рај отвара
као пупољак отровног цвета,
као зечије груди под канџом риса.

Разним гробиштима покров је тмина.
У океану њеном сјаје се лобање – бисерја таме.
У планини њеној над трупцима срна
задушни плам вучјег ока сја.

Ал’ нема ту анђела белих
нити свеца каквог.
Само је песник њен искупљеник.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: