Принц поезије

Тишине

Заситило ми се срце
свих тишина,
што са сваким јутром граде
непремостив јаз међу нама.
Да ли се осећаш исто, питам се,
да ли си сам?
Разређујем ролетне, нек макар
уличне светиљке
по зиду прошарају сене,
да у њима нађем твој лик. Све
ми је теже да га замислим, али
једнако тупо боли.
Заситило ми се срце
прескочених откуцаја,
и што су се снови распирили
као на ветру
суво лишће…
Да ли претрнеш исто, или бојим се,
можда не?!
Ни успомене више нису што су биле –
бледе ми под зеницама и
биваће све ређе.
А некад је свет био мален
наспрам твог загрљаја.

Share on facebook
Share on twitter
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on email
Место на ранг листи: