Тишине

Заситило ми се срце
свих тишина,
што са сваким јутром граде
непремостив јаз међу нама.
Да ли се осећаш исто, питам се,
да ли си сам?
Разређујем ролетне, нек макар
уличне светиљке
по зиду прошарају сене,
да у њима нађем твој лик. Све
ми је теже да га замислим, али
једнако тупо боли.
Заситило ми се срце
прескочених откуцаја,
и што су се снови распирили
као на ветру
суво лишће…
Да ли претрнеш исто, или бојим се,
можда не?!
Ни успомене више нису што су биле –
бледе ми под зеницама и
биваће све ређе.
А некад је свет био мален
наспрам твог загрљаја.