Принц поезије

Тишина

Ћутим.
Самоћа – нужна, а лепа.
Тренутке искрено исповедам
миром, као катаном
распорен.

У глави ми урезан
тон
што дотаче ми душе
нерв.

Клавир ослепео са мном –
jа оглувех њиме!
Свака душа има додир
jединствен, као прста отисак
тоном откривам
срце слушaоца пажљиво
дотакнем, и
вратим се у звук
прстима одсвиран.

Време безвремено преко мене претрча,
остави
црне и беле дирке
да лете својим птицама.

Кома!
Свет ми стао.
Затвори мој недосан,
све прождра заборав,
откину
све што свирати знах.

Удова десних
неосећај.
Нешто у мозгу протутња,
као паучину остави траг.

На мој покушај гласа
нико мене,
а ја разумем све!
Мрднем – вежу ме.

Осуђен од свих
због мог сагрешења.
И као бумерангом,
на жалост,
готово сви
беху кушани.

У пећини тама – залеђење моје ледене ноћи.

Нећу више ни са ким да причам.
Оставите
да ноте ме сагоре сећањем
на другог мене.

Закопах таленат и дар
којим бљеснух млад.
Молим се да бљесак ватре врати ме у прах
и још дубље у
Божју замисао.

Последњи пут
кајући се
рећи ћу:
враћам се
да лижем бљувотину младости своје –
кичмом мојом уписану.

Невештим речима
допуњујем
промашаје своје.

Сад се смехом кријем и
најбоље лажем.
Сви најтужнији
имамо тај проклети дар!

Нисам онај песник чувени,
што ухвати
ватру
из пепела, Феникс
врати је
игром слова састави
реч
што уби га,
јер прејака
створи се.

Са блудницама, пијанима,
лудим, изабраним људима,
бежећи од песника
он
имаше свог немира мир.

Од земље неболиког
ребра
чистота очију његових
загрли
даме улица
дубоко рањене.
Несрећне
понижене
очајне
исцрпљене животом,
као ретко коме –
њему дадоше
да упозна
тајну душу
жене.

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: