Тихо

Мириси траве
кроз шуштање главе
и одјеке ветра,
ма знао сам да моја станица није ту.
Ти си кривудала
около,
свуда,
загледана у сунце,
и кровове далеких стена.

Није ми место ту,
говорио сам,
тихо,
колико да срце чује
импулсе ветра.
Није ми место ту,
и ти си то знала,
и дању звезда која би пала.

Пролазне песме,
познати крајеви дана,
старе ноте, разбијене сузе и
празан одјек,
па поново вика,
недозрела,
гласна,
и реч нежна, затрептала, касна.

Станица и једва дочекани воз…
Путујем, опет,
и све су ми фаце
туђинске лепе,
и пејзаже бих поново
описати знао,
и све оне њиве, реке и планине,
да под стеном дане нисам
крао.

Ма знао сам да моја станица
није ту,
и да ћу пешачити још много
корака,
знао сам да касом стигнем,
било куд,
али никада више испод тог облака.