Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Тихо

Мириси траве
кроз шуштање главе
и одјеке ветра,
ма знао сам да моја станица није ту.
Ти си кривудала
около,
свуда,
загледана у сунце,
и кровове далеких стена.

Није ми место ту,
говорио сам,
тихо,
колико да срце чује
импулсе ветра.
Није ми место ту,
и ти си то знала,
и дању звезда која би пала.

Пролазне песме,
познати крајеви дана,
старе ноте, разбијене сузе и
празан одјек,
па поново вика,
недозрела,
гласна,
и реч нежна, затрептала, касна.

Станица и једва дочекани воз…
Путујем, опет,
и све су ми фаце
туђинске лепе,
и пејзаже бих поново
описати знао,
и све оне њиве, реке и планине,
да под стеном дане нисам
крао.

Ма знао сам да моја станица
није ту,
и да ћу пешачити још много
корака,
знао сам да касом стигнем,
било куд,
али никада више испод тог облака.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: