Ти и ја
Време без трајања
Зелене и црне очи без додира
без сунца на небу упртог у наш вид.
Ти и ја, сами под липом, под лишћем, на лишћу.
Ти и ја, на обалама великог плавог…
Хоће ли то престати, хоће ли то отићи из нас?
Када ћемо се претворити у лишће, када ће нас истопити?
Кише, кише, оне не пролазе пријатељу, ти и ја ћемо проћи!
Да ли знаш, да је време једна малена нит беспућа
да ли знаш да смо ми семена и да нећемо успети да створимо вену живота…
Из нас неће пробити неко зелено, мало око,
Нежно, из себе, за себе и за нас.
Од нас неће настати десет мислећих прстију,
Малих, чистих, да стану на мали липов лист.
Ништа од нас неће постати, само ће нестати, пријатељу
Зар не осећаш?
Када ће престати да буде то сунце над нама, и тај облак над нама, и дрво пред нама жељно наших руку?
Не видиш, не чујеш
не постојиш.
Укоренио си се пријатељу и ти мислиш да јеси,
А тебе нема, о, пријатељу…
Неће те ни бити
све док се моје зенице не растопе у твојим
док нам очи не проговоре прстима жељним вида
док нам руке не покажу пут да заобиђемо нити беспућа
док нас љубав не нађе да јој пустимо корен у нашим главама.
Све док се моје зенице не растопе у твојим… Моћан стих.