Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Теби, са немиром под црним шеширом

Поздрављам те, далеки пријатељу, путниче,
гимназијски друже, земљаче!
Жубори „вилинска“ Нишава
са срцем у ружи јужних ветрова.
Бринуо си да ти „не повреде реку“,
јер њом неизговорене речи теку,
а обалом лута твоја сен
уврх лета, ил у јесен.

Испод великог шешира – пуног магије,
стварао си, од речи, нове визије,
кадре да дозову наше срце,
стегну у топли загрљај као сунце.

Речима си давао душу кроз живе метафоре:
будио нас „птицом пуном зоре“,
крилатим си назвао цвет љиљан
(а крилат је био о Њој сан)…

„Узалуд си је будио“.
Звезду у срцу, сунце у руци – нудио!
Она је, као сенка, стално измицала;
„седам тишина, на седам рана – оставила…“

И друге су љубави расле у твојим вртовима:
за ветрове, којим би се огрнуо и лутао пољима,
„биљну лепоту“, којој песма треба,
„невину ласту“ на плавом лицу неба.

Као Икар, са Сунца би Свет поздравио!
Људима се молитвено обратио:
да чувају дан од „крадљиваца визије“
(како би могао да одјекује)
да певају, тако да се постиде роботи
и срце их не осрамоти!

Даровиту ватру у себи си носио!
Па зашто си у мрак и маглу уронио?
Јесу ли те сачекале „вере и завере“,
а птице небо на југ однеле?
Зар ти нису рекли: „ Шума је то, Несрећковићу,“
витеже тужни, од куде Ниш, Миљковићу?

П.С. Поздрави вршњаке – Џенис, Џима, Љермонтова-
двадесетседмогодишњаке звезданог кова,
метеоре који су летели и пали
и „вечној ноћи дан својих очију дали!“

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: