TATA
Više se skoro ničega ne sećam,
sve je zatrpano u prepunim hodnicima,
lavirintima, jedne sive mase.
A toliko toga bih trebalo da pamtim…
Gde su tvoji snovi, strahovi…
Gde ti je sreća, tuga…
Za koga si se molio,
za koga si živeo?
Da li si ponosan bio
19. 10. i 03.06?
Na ta kmekava mala čuda,
što su ti život okrenuli naopačke.
Ko si bio?
Osim šti si bio naš tata.
Nismo imali dovoljno vremena,
da odrastemo uz tebe.
Da te upoznamo.
Da shvatimo šta si nam značio…
Danas sam ja otac,
i možda po prvi put te razumem
Ja više nemam snove, ni ideale.
Više ne maštam, i ne sanjarim…
Samo se molim.
Da ovaj moj princ i princeza
što se penju i skaču po meni.
Što se dure, ako ono drugo mazim.
Samo se molim
Za njihovo zdravlje i sreću…
Sada konačno znam.
I izvini za moje nestašluke
i zato što sam se pravio važan,
pa kinjio sestre, ostajao napolju do kasno,
i mislio da sve znam.
Ali nisam znao da odrastem na vreme.
Dok nije bilo kasno,
dok više nisam imao priliku da ti kažem,
koliko te volim
i koliko sam srećan što si ti moj TATA
