Док испијам црну кафу,
гитара се чује, звук ме мами.
Талог је увек на дну.
Стојимо на обали боси и сами.
Прах и вода иду заједно.
Остављају отиске своје као стопала у мокром песку.
Последњи зрачак сунца крадемо,
док ветар пише своју сонету.
Чини се да доносе нешто,
Зебњу или радост ?
Рекла бих ти погледом, онако сетно:
,,Одлази од мене младост“ !
Чекајући да се вратиш , да ми косу дираш нежно.
Узалуд још трају сати, све је тако неизбежно.
Таласи би таласали наше тајне ,слутње, стрепње.
Однели би сву чистоту ојађене,душе ,чедне.
