Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

TАЛАСИ ВРЕМЕНА

Пала под таласима прохујалих векова,
Величанствена здања
Постала су себи надгробно обележје,
Без уписаног имена и година живљења.

Један усамљени човек,
Стојећи на прагу давно уснулог дома,
Диви се тековинама људи без имена,
Именујући их својим прецима.

Култ славних тирана и заборављених робова
Постао је предмет дивљења
И темељ будућих дана,
А нико се не сећа
Оних крвавих рана
Безимених ратника
Што својом крвљу су писали нам име…
Које не знамо носити.

Озлојеђеност због непобитне прошлости
И страх од неизвесне будућности
Постали су темељ знања,
На коме градимо дом незнања…
Уз брижни безосећај.

И тај ће дом једнога трена
Постати себи гробни белег,
А на његовом прагу,
Кроз небројена столећа,
Неки други усамљени човек,
Дивиће се нашем уснулом нараштају,
Називајући нас именом свога доба,
У чијем ће освиту,
За сопствени нараштај,
Градити дом незнања…
Уз брижни безосећај.

А где смо ми?
На размеђу славне прошлости
Коју смо усвојили
И непредвидиве будућности
коју ће други усвојити…
Људи без имена,
што себи име су наденули.
Нити смо оно што требамо бити,
Нити ћемо постати
Оно што мислимо да јесмо!

(Αλυκη, θασος 2017.)

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: