Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

светогрђе

пао си с гране с које не пада човек, а камоли бог,
и све још подрхтава од узлета стрмоглавог.
не могу а да не клањам се скромнијем од тебе:
како стид их није што не стиде се себе?

што мутније, тим дубље. реч си за којом све звече речи.
раздире ме, радује то што није имао ко да свргнуће ти спречи.
ако неко и бди понад вода,
то си онда ти, и онда ово светогрђе је а не ода.

листам те, тргам и чешљам: стара места, нови лом.
докле више, докле – има ли дна бездану твом?
дај смилуј се, удели нам бар ситниш сјаја:
ти ћеш ипак вечно, а ми сужњи смо краја.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: