Неречене речи су ватра у оку
што растаче ноћ и не пева.
Ватра која уноси немир у сенке
гласове везује у ћутњу
и разгони све што би да скрије песму.
Рекли су да у тишини лежи
стотину мртвих олуја,
твоја песма је мајка тишине.
Певао си пре рођења и ниси крив
ни за шта што се десило јуче.
Све што те је једном болело
крвариће у цвећу мирисима.
Ти си познавао ватру и пре
него си научио њено име,
а наша ватра је хладна слика
зоре избегле из сна.
Сутра ће се људи празног погледа
прозвати твојим гласницима,
говориће: свет треба лечити речима
и окретаће главу од огледала,
и скриваће се од ватре и плама
да се не виде њихови згасли погледи,
њихова колена ненажуљена звездама.
Сутра ће твоји проповедници
бити они који су ти зашили уста.
Сви који су у живот ступили огњем
желеће опет ватру и пепео
и све речи говориће језиком
њихове будуће смрти.
Тамни кошчати прсти повешће нас
преко воде бола у вечност.
Све што си измаштао остало је овде
да умре уместо тебе
јер тамо низводно песме су без речи
и ниједан цвет није узалудан ни измишљен.
Овде земља и облак имају исту боју,
цвеће мирише на пепео
и у води је побожна само трулеж.
Све што ти је цветало у мислима
сада цвета пред тобом.
Њено изгубљено име добиће
обећано лице, будно и заљубљено.
Под свом водом Ахеронта
све што си говорио
сада можеш да додирнеш рукама.