Svuda samo smrad, mrša i pustoš!
Glad je za tobom, zdrobljena kosti,
survana potporo mojoj slici!
Pa zar da budem bez tebe, ruko?
Il’ muko na leđima što me kriviš?!
Pajaci ružni igraju nevesela kola
okolo moje lomače izgorele za tobom.
Ja nikad nisam ni bila slobodna,
pantljiko vezana oko mojih ruku!
Samujem utabanim travnicima
i promrzlim oranicama, zemljo.
Huje kraj mene tužaljke
nad dečijim grobovima među
ovim iskasapljenim delovima kože.
Teža je ova težina ječanja, jecaju.
Glad je za tobom, rebru moga tela!
Tek takva glad da zaćutim pred tobom
zgrožena svojim postojanjem, tek takva da…
Tek takva da…
A onda, možda sam, ipak, slobodna
da u mraku svog slepila, tražim tebe u oku,
suzo.
