Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Susret

Ako ti oko u moje slučajno svrati, zasija suza, pogled ti muti, zatitra osmeh duše što pati, da li ćeš tada nešto čuti? Čućeš vrisak presahle želje, plotun nad humkom imrle nade, zvuk žrvnja što snagu melje i vreme koje poslušno stade. Nastaje vrtlog sećanja živih. Sećanja davnih, sećanja smelih. Kovitlac brojnih slika sivih i okvir naših uzdaha vrelih. Vreme krete, a dalje mir. Noge ti odveć postaju slabe. Nestade tla, padaš u vir, moje te ruke snažno grabe. Budiš se znojava, drhtava, siva… Pitaš se šta se sa tobom zbilo. Kažem ti:“Živ sam i ti si živa. Samo nas predugo nije bilo.“

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: