Сусрет

Пливам кроз високу црну траву
јурећи зраке јутарњег сунца
који се виде кроз процепе
Борим се на путу
са свим опасностима
које носе заводнички мириси
На чистини упадам у замку
живог песка погледа
ледено сивог зрневља
Урањам да бих се спасао
дубље и дубље не желећи да изађем
ипак проналазим крај
А ту ме чекају сирене на бреговима
позивајући ме да им чешљам косу
да им скидам шкољке са крљушти
Сваки инстинкт ми говори – бежи
док руке срљају напред
желе додиром да оповргну лаж
Али нема лажи, ни фатаморгане
пошто је пустињак нашао оазу
са једним бокалом вина
из којег сипа жена црне косе
сивих дијамантских очију
и усана са којих се чује море