Gaziš kroz blatnjava polja,
pod šlemom skrivaš britvu.
Milje su u pitanju, nigde razbojnika.
Ljudima sakatim, slepim
nudiš punomoćja na potpis.
Svojina odumire, čuješ li?
Moraš i ti za njom poći
da posedovanje zauvek nestane.
Tvoj lični komunizam bez ljudi,
samoća bez nedostajanja
pronalazi zlatni oltar i pada ničice.
Kome se moliš?
Bogovi pretvoreni u slavuje
jecaju tiho svoje pesme.
Sa jednom nogom kraćom,
vrtiš se ukrug, bezbedno:
sebe nećeš susresti.
