Ako ti oko u moje slučajno svrati, zasija suza, pogled ti muti, zatitra osmeh duše što pati, da li ćeš tada nešto čuti? Čućeš vrisak presahle želje, plotun nad humkom imrle nade, zvuk žrvnja što snagu melje i vreme koje poslušno stade. Nastaje vrtlog sećanja živih. Sećanja davnih, sećanja smelih. Kovitlac brojnih slika sivih i okvir naših uzdaha vrelih. Vreme krete, a dalje mir. Noge ti odveć postaju slabe. Nestade tla, padaš u vir, moje te ruke snažno grabe. Budiš se znojava, drhtava, siva… Pitaš se šta se sa tobom zbilo. Kažem ti:“Živ sam i ti si živa. Samo nas predugo nije bilo.“
Принц поезије
