I kiša – ćuti.
Prah lica joj u baladi sasušene biljke,
daleko od senke koja jede zemlju.
Sobom da je rastrgne
i bez sebe da je stvori
A ja,
sve krišom osećam raskopane naznake hrama.
Ne bih ih ostavila u krugovima magle,
i da mogu.
I kiša – ćuti.
Pretvara u rapsodiju ta okna što sanjaju kako je biti oblik,
dok im maske jutra šapuću u čelo.
Vreme je otvoriti maramom uokvirene lobanje
i čekati svedoke zašle smrti.
Otelotvoriti ime treba.
Neka prometejski bombarderi prepoznaju ogledala u liku zvuka,
rode se iz vetra.
Neka relativni vrhovi peščanog sata sa glavom faraona
kazuju u spisima simptome kolektivnog ludila,
te plime što srasta sa obalom i erodira je ne bi li nadomestila svetlost .
Neka zora rađa po svim antologijama dobru poeziju
mesto lobotomije.
Neka kazuju kako pisati nebodlerizmom,
kada literatura nema o čemu drugom no o ratovima, raketama,
antikvarnicama časovnika izgubljenih u amblemu ulica kada su još bile ulice,
a ne izvodi patriotskih konstanti.
Neka nesigurne korake udaljene dekadom nadomeste teorije
teorije teorije teorije
Teorije teorija.
Spoznate neznanjem,
prihvaćene neznanjem,
nagađane neznanjem.
Neka prkose najumnijim predstavnicima svog porekla,
svoje krvi,
svoje izgrižene jabuke.
Neka migracije zaspalih ptica kljucaju glave vinulih vodom Lete odnesenih ptica
sa unapred ispisanim epitafom
Koje sanjaju imati osilacije znači biti ptica,
koje su tamničili jer su imali oscilacije oni koji su duplo tamničili okrnjene.
Neka.
Neka kiša i dalje ćuti na stranama trulog drveta
pokazujući sever.
Prah lica joj u baladi sasušene biljke
daleko od senke koja jede zemlju.
Sobom da je rastrgne
i bez sebe da je stvori
A kiše – neka nigde.
