Стварни сан

Изнад моје куће лете авиони,
немирни прелећу изнад наших глава.
И у лету по крвавом ниском небу
крилима праве кабриолете.
А све је црвено и тамносиво.

Изнад моје главе лете авиони
док се све пуца и руши у даљини.
Удаљене тренутке непроживљене
осећам сада.
И све је тамноцрвено и сиво.

Грумен земље што га је носио мој тата
преко две реке
чувамо као највеће благо
код маме у стомаку.
А тај је грумен крвљу натопљен,
црвен и тамносив.

Наша је кућа богињава;
богиње добила од оне друге куће
у којој се нисам никад родила
а као да јесам;
Од крви мало црвено новорођенче,
израсло из крваве земље.

У ходнику изнад ламперије:
окамењене капи крви прекречене.
То је шпански зид.
Кућне богиње
рађају велике кућне пацове,
сиве.

Пацови једу исто што и ми:
шта год се нађе
у празним безнађима.
А празна соба пулсирајући
повећава се и смањује
у ритму безгласног плача.

У дневној соби наше куће:
један телевизор трбушар.
Повремено кроз снег
излете авиони и озбиљна лица
Кроз тутањ снега
позната песма коју нисам чула:

„Немој да се бринеш
и не плачи, друже.
Кажу да су очи
огледало душе.
Нису.
Очи су од стакла“

И тако болно лице жене коју добро знам
постало је као камен:
гримаса.
Уста су јој прогутала очи.
Једном сам је тако видела,
а увек је тако памтим.

И крваво небо
и крвава земља
и једна мирна равничарска река
која ће годинама и годинама
и годинама
прати успомене које немам.

У мени је још увек грумен земље
донете у недрима мојих предака;
земље која ме је хранила
док још нисам била.

И све је сиво и мало црвено.