Лако је у човеку заволети лепоту,
Док се од тмине што потапа душу сустрешемо.
Човек се радује човеку кроз доброту,
А оне бесне вале нико о своје стене неће да слупа.
То што је тмушало твоју памук-душу,
Моје је сновиђење.
Два странца Франца Кафке,
Ти и ја.
Два облака која прате сунце.
Два посрнућа што би хтела пој птица у своју крошњу да скуткају.
Цвркут се у цвилеж изврће пред руглом од света.
Што смо марили за свет који нас шаље у беспућа?
Видела сам твоју чистоту и ону сету у оку што те вуче ка дну.
Прихватила сам твоје празнине и хтела у својим да их скуткам.
Можда у неком другом животу.
Можда у још понеком сну.
Можда у речима-мачу.
Гнушам се слаткоречја,
А речи пак једине човека слуте,
Чувају од гвоздене тишине и кују лажну наду о незабораву.
Bravo!