Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

СРЦЕ НОМАДА

Чергу правим од зидина.
Каљава и боса,
Грлим тишине.
Гарава и наопака,
Нисам за својатање.
Ћудљиви номад,
Што оставља трагове,
Плете обруче,
Раздваја близине.
Само њему дајем,
Да ме као Сунце милује,
Окупа својим зрацима,
Спере овај угарак
Што сикти.
Вук сам псу,
Што лаје на
мој караван, који пролази.
Треперим и чувам
Своју чергу.
Шарени циркус и
Рингишпил што никад не стаје.
Носим све шарене сукње
И мараме овог света,
У себи, на плећима.
Кудрав санак
Испод мишке кријем.
Лепезу боли да ме
Од жеге сакрије.
Хлад ми дá,
Уточиште свије.
И сви су путеви моји,
Стазе вијугаве.
Што до великог плаветнила воде.
Ливаде цветне, шарене,
По ободу јаве и сна,
Мреже ми уплеле.
Постељу под небом ведрим,
Направиле.
Да ме небески свод,
Ноћу милује.
Сунце замени,
Утеху ми дá.
Нек ми се на
груди обруши.
Свом својом тежином.
Спремна сам.
Тајну му знам.
Само још и ово,
Лицидарско срце,
Срећом обложим,
И румених образа,
Мирна му предам.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: