Принц поезије

Spev (ne)imanja

(pošta Stanislavu Vinaveru)

Putovati umljem kroz svitanje muzike,
Kroz žive i nežive, na fibri paučinastoj,
Tamo gde živuju mrci, u svome čudu,
U balalajkama do grudi odrođenih bogova,
U osećajima sakrivenim u jedrosti nule,
Što se čuju u mraku doživotnosti,
Teškim i nezanimljivim očima izdajica,
U sklopu okorelosti bezmudrja aldermanskog,
Sebičnosti do otuđenja svake budnosti,
U dušama izgubljenih ljubavi – i u mome oku.

*

Tajne su potere što svetlucaju u noćima života,
Begunice po amfiteatrima na žicama gudala,
U vati sarkofaga čuvara zlatozačaurenih struna,
Na shemi ostrva napuštenosti i samoće.
U susedstvu zapetljanosti svih početaka,
Pod budnim okom okeanskih vihora,
Zavitlanih u očaj zanetosti.
Vihora, krika i vika obmotanih,
Oko snova brižno uplakanih i uvezenih
U suzice bistrice, sakupljenih u kornetu,
Da za sobom ostave potpun ukus slanosti – i patnje.

*

A ostavljaju, ostavljaju moć koja lebdi
U ritmu jedinstvenosti, smrtnih osveta i žudnji,
Koje su bezvremenske, a vremešne,
U krastavim vilajetima virtualnosti,
Koja kriva ko greška krampa svoj tunel kontrole,
Neumorno bez tragova žuljeva umeća,
Zavojevitim zmijskim putevima lažne brige
Što se zbudu kao okrajci i rbaci svesti,
Bilo da jesu, bilo da nisu, bilo da budu,
Sada, onda, dok god (ne)ima, – ima da ima.

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: