(pošta Stanislavu Vinaveru)
Putovati umljem kroz svitanje muzike,
Kroz žive i nežive, na fibri paučinastoj,
Tamo gde živuju mrci, u svome čudu,
U balalajkama do grudi odrođenih bogova,
U osećajima sakrivenim u jedrosti nule,
Što se čuju u mraku doživotnosti,
Teškim i nezanimljivim očima izdajica,
U sklopu okorelosti bezmudrja aldermanskog,
Sebičnosti do otuđenja svake budnosti,
U dušama izgubljenih ljubavi – i u mome oku.
*
Tajne su potere što svetlucaju u noćima života,
Begunice po amfiteatrima na žicama gudala,
U vati sarkofaga čuvara zlatozačaurenih struna,
Na shemi ostrva napuštenosti i samoće.
U susedstvu zapetljanosti svih početaka,
Pod budnim okom okeanskih vihora,
Zavitlanih u očaj zanetosti.
Vihora, krika i vika obmotanih,
Oko snova brižno uplakanih i uvezenih
U suzice bistrice, sakupljenih u kornetu,
Da za sobom ostave potpun ukus slanosti – i patnje.
*
A ostavljaju, ostavljaju moć koja lebdi
U ritmu jedinstvenosti, smrtnih osveta i žudnji,
Koje su bezvremenske, a vremešne,
U krastavim vilajetima virtualnosti,
Koja kriva ko greška krampa svoj tunel kontrole,
Neumorno bez tragova žuljeva umeća,
Zavojevitim zmijskim putevima lažne brige
Što se zbudu kao okrajci i rbaci svesti,
Bilo da jesu, bilo da nisu, bilo da budu,
Sada, onda, dok god (ne)ima, – ima da ima.
Da bi se bolje razumelo zasto je napisana pesma Spev (ne)nemanja, oni clanovi koji mozda nisu citali Vinavera mogu da poslusaju Vinaverovu pesmu Spev nemanja koju je recitovao izvrsni Predrag Ejdus.
https://www.youtube.com/watch?v=ffGd_szZevE
https://www. [tacka] youtube.com/watch?v=ffGd_szZevE