Došao sam do kraja sveta
i sedim na ivici voljene planete.
I dalje te tražim.
I dalje ne mogu da te nadjem.
Bio sam na dnu okeana,
prevrnuo svaku algu i meduzu.
Nisam te našao.
Preleteo sam nebesa
i ispreturao sve oblake.
Uzalud. Sve je prazno.
Planine ništa ne znaju, pitao sam.
A doline su umorne i lenje.
Nema te ni kod njih.
Pregledao sam svaku zvezdu,
zavirio iza svakog njenog kraka.
Nisi bila tamo.
Uzdahnuo sam nad svakom galaksijom
nadajući se da te ona skrila.
Ni tamo nisi bila.
Zadrhtalo mi je srce od svake komete,
ali sve što je ostalo bio je sjaj njenog repa.
Nema te. Nigde te nema.
Prošao sam svaku crnu rupu,
možda su te one slučajno ukrale.
Zbunjeno su me gledale.
Prepešačio sam Orion,
pogledao ispod svih medveda.
Ni traga.
Gde da te tražim a da te nadjem?
I onda se setih.
Prošao sam kroz vrata Svetinje života,
provukoh se nečujno izmedju andjela,
prošunjah se pored Starešina i Vlasti,
dopuzah iza Prestola.
I tada te nadjoh.
Ispod Očevog plašta.
Spavaš.
A ceo svemir zaverenički ćuti.
I diše tiho.
Da te ne probudi.
