Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Сонет

Тужне те птице бездомне траже у речима где те нема Они што се надају почасти изван горења узалуд проничу профил облика у пламену безопасни је ал’ неискусно је остати у граници коју поставља нереченог анатема него пробудити глад песме у подложном смрти имену. Ушао си у могућност подземног раста срцем што предато узгоју ватре сумњама јача до сазреле снаге када из крви израста биљка кадра да мирисом у сакрални смисао помери псима тумачени тренутак укидања унутрашњег обарача. Ко може око толико извежбати да види сваки стадиј процеса преласка удове намере у наслућено пруженим пулсом певања стање у којем ће дело по пренаталној успомени свога творца препознати и за рођење мастилом у времену му вратити вечним постојањем! Јеси ли лицем крви окренутим ноћи вишања исцелио самоћу болешћу која ставља жаоку у слаткоћу?

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: