Ти ћеш нас сећати с оне стране свода
лаган к’о срећна мисао и насмешен;
како одлази сањар, бунтовно решен
да полети без крила, по води хода.
По Теби памтиће смелост, слободан пад;
пробуђен дух давнина у сјају ока.
У грозници виђења – запис пророка.
Све лепе крајности у безвремени склад.
Ветру завештање речи, земљи ума;
вода да прочисти, ватра да сажегне
талоге бола из душиних лагума…
Кад се васкрсли глас тишином разлегне –
бићеш Истина спрам таштине. Свануће!
Видело сред општег Мрака. Надахнуће.
Željka, moja sonetna!